Encyclopaedia of the Hellenic World, Constantinople FOUNDATION OF THE HELLENIC WORLD
z
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Αναζήτηση με το γράμμα AΑναζήτηση με το γράμμα BΑναζήτηση με το γράμμα CΑναζήτηση με το γράμμα DΑναζήτηση με το γράμμα EΑναζήτηση με το γράμμα FΑναζήτηση με το γράμμα GΑναζήτηση με το γράμμα HΑναζήτηση με το γράμμα IΑναζήτηση με το γράμμα JΑναζήτηση με το γράμμα KΑναζήτηση με το γράμμα LΑναζήτηση με το γράμμα MΑναζήτηση με το γράμμα NΑναζήτηση με το γράμμα OΑναζήτηση με το γράμμα PΑναζήτηση με το γράμμα QΑναζήτηση με το γράμμα RΑναζήτηση με το γράμμα SΑναζήτηση με το γράμμα TΑναζήτηση με το γράμμα UΑναζήτηση με το γράμμα VΑναζήτηση με το γράμμα WΑναζήτηση με το γράμμα XΑναζήτηση με το γράμμα YΑναζήτηση με το γράμμα Z

Земљотреси у Цариграду

Author(s) : Radic Radivoj (8/8/2008)

For citation: Radic Radivoj, "Земљотреси у Цариграду", 2008,
Encyclopaedia of the Hellenic World, Constantinople
URL: <http://www.ehw.gr/l.aspx?id=11915>

Земљотреси у Цариграду (1/11/2008 v.1) Earthquakes in Constantinople (Byzantine period) - has not been published yet Σεισμοί στην Κωνσταντινούπολη (Βυζάντιο) - has not been published yet 
 

1. Увод

Земљотреси од памтивека до наших дана изазивају страх код људи. Почев од паганских времена сматрало се да су они, као и неки други природни феномени (помрачење Сунца или Месеца, појаве комета и сл.) наговештаји долазеће катастрофе. Следећи оваква схватања, хришћани су сматрали да су земљотреси знак божјег гнева и недвосмислено упозорење људима да покушавају да ураде нешто што није по божијој вољи. Тако је, на пример, цар Лав III (726-741), оснивач сиријске династије и иконоборац, у духу свог времена један јак земљотрес схватио као знак великог божијег незадовољства изазваног поштовањем икона. Да би се умилостивили Свевишњем, да би некако искупили своје овоземаљске грехе и да би их он поштедео своје љутине, коју је испољавао кроз земљотресе, Ромеји су у знатној мери разгранали различите литургије, држали су процесије и веома често посезали за посредовањем локалних светих људи. Понекад су и мошти светаца била коришћене као талисман који је требало да пружи заштиту од земљотреса. Да се никад не би смела с ума снага божије јарости, уведен је, као нека врста вечите опомене и претње, посебан помен на годишњицу разорних земљотреса како у Цариграду тако и у Александрији. Као да се истрајавало на томе да из свести поданика Царства никада не ишчили помисао о могућности избијања земљотреса.

Ваља нагласити и чињеницу да у Византији, сем ретких појединаца у редовима учењака, није постојало неко веће занимање за научно објашњење колебања земљине коре. И они интелектуалци који су се трудили да понуде објашњење за настанак земљотреса у којем се неће помињати Бог вртели су се у зачараном кругу омеђеном античком теоријом чији је творац био Аристотел. Према Аристотеловом схватању, које је дуго превладавало, земљотреси настају као последица покрета изазваног ветровима у дубоким подземним спиљама. Ипак, не би се могло рећи да су и сви међу тим малобројним ромејским интелектуалцима који су размишљали о трусовима робовали Аристотеловом ауторитету. Тако је, на пример, византијски историчар 11. века Михаило Аталијат нашао је за сходно да оповргне његову теорију. Чувени цариградски патријарх Фотије (858-867, 877-886), држао се традиционалног схватања да су земљотреси казна за људске грехе, а постојало је и необично мишљење да су потреси тла изазвани изобиљем воде.

2. Земљотреси у престоници

Будући да се Византијско царство налазило на широком простору који је био веома трусан, земљотреси су се догађали веома често, готово сваке године. У изворима су најбоље посведочени земљотреси који су погађали Цариград. Према једном давном истраживању, подручје Цариграда је у дугом раздобљу од 500. године п.н.е. до 1890. године потресло чак пет стотина четрдесет осам земљотреса.1 Што се византијске епохе тиче, први забележен земљотрес у Цариграду био је 342, а најснажнији земљотреси су у престоници Царства били 365, 438, 447, 525, 557, 740, 866, 869, 989, 1064, 1296. и 1346. године.2 У византијској епоси престоница на Босфору забележено је нешто преко седамдесет земљотреса, први 342, а последњи 1454. године.3 Наравно, њихов епицентар није увек био у Цариграду и његовој непосредној околини, али су становници престонице осетили снажна подрхтавања тла која су за последицу имала штету на кућама, црквама и градским бедемима. Ако бисмо те земљотресе приказали по столећима уочили бисмо да их је највише забележених, чак 15, било у VI веку, затим 13 у V и XI веку, 8 у XIV веку, 5 у IV веку, 4 у VIII, IX веку и XV веку, 3 у X веку и XIII веку и по 1 у VII и XII веку. Уколико бисмо их бројали по периодима владавине појединих царева, највише их је било за владе Јустинијана I Великог (527-565) – чак десет.

Неки земљотреси су само наведени, а о некима је сачувано више података. Тако се, на пример, зна да је земљотрес из 526. године био веома снажан и да је изазвао рушење многих зграда и цркава. Том приликом су срушени и стубови царева Теодосија I (379-395) и Аркадија (395-408). Веома снажан земљотрес погодио је Цариград 9. јануара 869. године, а тло је наставило да подрхтава током следећих четрдесет дана и ноћи. Причињена је знатна штета цркви Свете Софије, као и цркви Богородице на тргу Сигми, а није била поштеђена ни црква Светих Апостола. Оновремени визатијски цар Василије I (867-886) касније је обновио богомоље на којима је причињена штета. Такође, нарочито јак био је и земљотрес који се десио на дан Светог Димитрија, 26. октобра 989. године, а о њему постоје подаци у више извора. Погодио је Цариград, Никомедију, Тракију, Битинију и Лаконију, а удар се осетио и на Апенинском полуострву. Страдале су многе цркве у византијској престоници, а пало је у кубе Свете Софије. Његова реконструкција, коју је покренуо Василије II (976-1025), потрајала је шест година.

Занимљиви су подаци који се односе на земљотрес у Цариграду о којем пишу историчари Јован Кинам и Никита Хонијат. Догодио се 1161. године, приликом чувене посете иконијског султана Килиџ Арслана II (1155-1192) византијској престоници. Тада се збио необичан случај. Цар Манојло I Комнин (1143-1180) велелепно је дочекао свог муслиманског госта, својски се трудећи да на њега остави неизбрисив утисак о сјају и надмоћи Византијског царства. Намеравао је чак да уприличи једну свечану шетњу од акропоља до храма Свете Софије у којој би учествовао и владар Рума, али му се замисао није остварила. Василевсовој намери успротивио се тадашњи васељенски патријарх Лука Хрисоверг (1157-1170) који је нагласио да једном безбожнику није место међу светим и божанским предметима. Јован Кинам, увек спреман да прославља Манојла I Комнина, на овом месту има потпуно разумевање за поступак цариградског првосвештеника. Још један догађај, наставља византијски историчар, осујетио је план ромејског василевса: у глуво доба ноћи изненада је дошло до страшног земљотреса који је силно продрмао тле, а Ромеји су по том земљотресу увидели да је Лука Хрисоверг био у праву и да је реч о знаку да царева жеља није угодна Богу. Никита Хонијат лаконски примећује да је Бог тог дана укинуо празник. У наставку он додаје да се догодио земљотрес од којег су се срушила многа здања у византијској престоници, а и стање ваздуха је било врло неприродно и неуобичајено.

У веома занимљивом тону, поново са јасном поуком, Никита Хонијат је описао и земљотрес који се десио 17. фебруара 1201. године. Цар Алексије III Анђео (1195-1203) се извесно време бавио на Истоку, а на повратку њему и његовој свити умало се није десило да потону у морским таласима. Некако им је пошло за руком да се докопају Принчевских острва, а потом су прешли у Халкедон, преко пута самог Цариграда. Брзо су заборавили на велику невољу која их је снашла и предали су се страсти коњичких трка. Послушавши астрологе који су саветовали да се на кратак пут од Халкедона до Цариграда крене тек шестог дана, о чему Хонијат говори са неком врстом подсмеха, Алексије III и његова свита су од раног јутра прионули на припреме за прелазак. Брод у дворској луци био је спреман, док су се цареви рођаци са упаљеним бакљама – још се није било сасвим разданило – скупили око василевса, приправни да се крене на пут. Али Бог је хтео да тада покаже да је једино он господар часова и времена и да само од њега зависи срећа и несрећа наших путева. Догодила се велика невоља јер је дошло до земљотреса и под цареве собе се стропоштао тако да се разјапила огромна рупа кроз коју је пропало неколико људи. Сви они су задобили пуно повреда, а један евнух је погинуо.4

У земљотресу 19. маја 1346. године урушила се и купола цркве Свете Софије, па у знаменитој богомољи нису обављане уобичајене црквене службе. Тако годину дана касније, у мају 1347. године, Јован VI Кантакузин, победник у грађанском рату (1341-1347), није крунисан у Светој Софији него у малој цркви Богородице у Влахерни. Новац који је касније за обнову чувене богомоље послао московски велики кнез Симеон Иванович Горди (1341-1353) Византинци су утрошили на ангажовање страних плаћеника у новом грађанском рату.

У ноћи између 1. и 2. марта 1354. године снажан земотрес је умногоме разорио Галипољ, који су Турци одмах заузели, и посејао ужасан страх међу Византинцима настањеним на подручју Тракије. О његовој силини на најбољи начин говори и чињеница да је са лица земље једноставно нестало неколико тамошњих мањих тврђава. Да би несрећа била потпуна, земљотрес је био праћен олујним ветром и леденом кишом, тако да се и део оних који су преживели обрушавање зидина, међу којима је било пуно жена и деце, смрзао у потрази за било каквим прибежиштем. Ипак, известан број житеља Галипоља, најважнијег града на европској страни хелеспонтског мореуза који је веома пострадао, имао је срећу у несрећи да их прихвати брод који је пловио за Мореју, али је променио курс и превезао их у Цариград. Премда је византијска престоница била прилично удаљена од епицентра, опасно су били не само уздрмани него и делимично и урушени бедеми Цариграда чијем је становништву је у свежем сећању још био земљотрес од пре осам година.

1. Maas, G. Das Erdbeben von Konstantinopel 1894, Himmel und Erde 7 (1895) σ. 409-426, σ. 458-467.

2. Потпуни попис земљотреса доноси Grumel, V., La Chronologie, Traité d’études byzantines I (Paris 1958) σ. 476-481. Такође в. Downey, G., Earthquakes at Constantinople and Vicinity, A. D. 342-1454, Speculum 30 (1955) σ. 596-600 и Wirth, P., Zur “byzantinischen” Erdbebenliste, Byzantinische Forchungen 1 (1966) /= Polychordia. Festschrift Franz Dölger zum 75. Geburtstag/ σ. 393-399.

3. Дати су у одељку ΧΡΟΝΟΛΟΓΙΟ.

4. Nicetae Choniatae Historia, I-II, έκδ. J. A. van Dieten (Berolini 1975), σ. 530.

     
 
 
 
 
 

Entry's identity

 
press image to open photo library
 

>>>